СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ – књижевник

Стефан Првовенчани (са оцем Стефаном Немањом и братом Савом) припада првој познатој генерацији српских писаца.

Можете се упознати са његовим књижевним опусом кроз одабране текстове!

Књижевност

Богослужење и ширење хришћанског учења не могу се ни замислити без коришћења неопходних књига. Најважније књиге ове врсте превели су Ћирило и Методије. Велика достигнућа српске преписивачке књижевности у другој половини 12. века остварена су на најлепши начин у Мирослављевом јеванђељу. Оно је написано и украшено за велког хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање око 1185. године. Мање раскошно и слабијег квалитета, али хронолошки блиско, је Вуканово јеванђеље.Оно је било написано за Стефана Првовенчаног, али како је он 1202. свргнут свласти, у посвети је стављено име његовог брата Вукана, који је те године постао велики жупан.

Из практичних разлога Сава је саставио Карејски (1199) и Хиландарски типик (1200), неколико година касније и Студенички типик. У Хиландарском типику саопштено је кратко житије Светога Симеона, али је то више једна белешка него житије. Сава ће тек по доласу у Србију (1207) саставити опширно житије светога Симеона, које је сачињавало уводне део Студеничког типика. Приликом његовог састављања Сава се ослонио на уводни део повеље, коју је Хиландару издао велики жупан Стефан 1200. или 1201. године. Веома леп увод у овој исправи саставио је лично Стефан чиме је осведочен његов таленат. Његове способности дошле су допуног изражаја у Житију светога Симеона, које је он написао. То је опширно житије, по обиму веће и садржајуније од оног које је написао његов брат Сава. Пошто га је написао српски владар, а не скромни монах, то су у њему снажно истакнута славна овоземаљска дела Стефана Немање. Посебно су наглашене његове политичке заслуге за српску државу и православну веру, а ода и „чуда“ која је као светитељ чинио, спасавајући своје отачество. Велика је заслуга Стефана Првовенчаног што је свог оца, тада већ као светога Симеона, приказао да је међу светитељима на небу, баш он, главни заштитник српске државе и српских владара. Од тог времена чврсто се веровало да династија Немањића, а са њом и српски народ, имају на небу свог светитеља, који је поникао из њихових редова. Био јето значајан чинилац у учењу о суверенитету српске државе. Она је коначно стекласве елементе, који је изједначују са самосталним хришћанским државама.

 

Advertisements